• images
  • 8:20 pm
  • images
  • No Comments.

Pljuvanje po Noletu

Ovaj članak pišem kako bih jednostavno mogao da pošaljem link svaki put kada neko krene da mi kenja što polivam po Noletu. Odmah da vam kažem – ne hejtujem Novaka Đokovića. Štaviše, izuzetno se divim čoveku – osoba koja je u stanju da održava taj nivo fizičke spremnosti i u isto vreme konstantno podnosi meni nepojmljiv psihički pritisak koji sa sobom nosi sam vrh sveta tenisa i u neku ruku i sporta uopšte, ne može biti običan čovek. E sad, pošto smo to razjasnili, da vam kažem i ovo – obožavam da pljujem po Noletu. Zbog čega? Zbog toga što je “Nole” fiktivna ličnost, tvorevina naših medija – “Nole” ne postoji. “Noleta” odbijam da posmatram kao boga tenisa i avatara srpstva, a to je ono što naši “novinari” od njega prave jer to odgovara trenutnoj situaciji. Tako da, kada se sprdam sa “Noletom”, ne radim to da bih se popišao po Novaku Đokoviću, već da bih se izrugao onome što se od njega pravi.

 

Novak Đoković je naš najbolji ambasador posle Divca – zaista je sjajno kada neki stranac čuje za Srbiju i prva asocijacija mu bude lik koji izuva iz patika sve redom na terenu, a do skoro bi prvo pomislio na plemensku zajednicu koja jede iznutrice svojih neprijatelja i oblači se u njihovu kožu. Svaka mu čast na tome. Da li to znači da svaki stanovnik ove države mora da zna da se njegov pas zove Pjer i da mu se devojka jednom provozala trolejbusom? Značilo ili ne značilo – ove dve informacije nikome od vas nisu novost. Medijima je Novak Đoković u istom nivou sa Stanijom, Ekremom i Jovanom i Danijelom – kao i ovi marginalni slučajevi, “Nole” je tu da uskoči u stupce koje bi inače valjalo ispuniti nekim konkretnim sadržajem koji zahteva od novinara da zapravo radi svoj posao. Takođe, kao i ovi marginalni slučajevi,”Nole” je tu nam skrene misli sa svih onih sranja koja nam se dešavaju u državi i koja nam zapravo utiču na život – za razliku od “Noletove” pobede, koja nam eventualno utiče na trenutno raspoloženje.

 

Novak

Maznuli sa nadlanu.com

 

Ako “Nole” pobedi, pobedila je i Srbija, pobedio si i ti, mali čoveče što sediš ispred TV ekrana. Odjednom, život ti nije toliko loš – plata ti nije dvajes’ crvenih, struja ti nije duplo naplaćena, deca se ne kasape sabljama po ulici, policajci ne ubijaju ljude zbog reketa ili saobraćajne gužve, goveda koja su ubogaljila ovu zemlju pre dvadeset, deset, pet godina nisu i dalje na jednako visokim položajima, zakon više ne važi samo za tebe već i za one za koje nikada nije važio, nećeš umreti pre negoli dočekaš penziju, deca ti imaju perspektivu, sin ti se ne drogira i ćerka ti se ne jebava sa zadriglim krimosima za tri koktela na splavu. Kada “Nole” pobedi i ti si pobedio jer “Nole” je Srbin i ti si Srbin. Svi smo pobedili!

 

Nismo prijatelju. Mi nismo pobedili – Novak Đoković je pobedio. Novak Đoković je propišao krv da bi dospeo tamo gde se sada nalazi, a ti si gledao iz fotelje i psovao svaku izgubljenu loptu i slavio svaki dobijeni gem. Raduj se slobodno njegovim uspesima, ali shvati da ti time nisi ništa uspešniji niti ti je život lepši. Kada bi Novak Đoković zaista bio ovaploćenje našeg društva, odustao bi posle dva loša seta i gledao kako lopte fijuču oko njega bez da podigne reket iznad struka. Rekao bi: “Jebiga…vidi koliko mi beži…ne mogu ga sad stići…ne vredi…daj samo da prođe ovaj meč da se više ne mučim”. Novak Đoković pegla do kraja bato – nekada posustane, nekada klone, ali Novak Đoković pegla i kad gubi. Mi smo, s druge strane, davno prestali da pokušavamo da potrefimo loptu, serviramo mlitavo, sporo i kao po kazni i čekamo da nam se više završi ovaj jebeni meč da malo da’nemo dušom. Tako se ne postaje prvak sveta. Tako se ne postaje bilo šta. Zapravo, tako se postaje – ništa.

 

Šta mi možemo da uradimo da bismo imali pravo da se poistovećujemo sa njegovim uspesima? Pa jednostavno – moramo i sami prestati da odustajemo. Za početak, moramo početi da verujemo da kao društvo zaslužujemo više, mnogo više od onoga što nam se danas nudi. Zatim, moramo prestati da verujemo u to da treba gledati samo svoju guzicu i početi da radimo stvari koje su u interesu čitavog društva. Tvoje lokalne institucije ne rade svoj posao? Okupi ekipu, zakaži sastanak kod odgovornog lica te institucije i iznesi svoj problem. Zaboli ga dupe? Zovi sve novine, sve internet portale, šalji pisma, vrši pritisak. I dalje se ništa ne dešava? Otiđi sa ekipom do policijske stanice i najavi protest ispred odgovorne institucije. Okupite se i tražite ono što vam pripada – “Mi plaćamo porez, mi smo bre zakon! Mi punimo državni budžet, mi imamo pravo da nam se obezbedi ono što nam sleduje! MI SERVIRAMO PRAVO U FACU BRE!” – to je taj stav. Ne budite stranački navijač – ako “vaši” ne rade posao kako treba, nemojte da vas je sramota da se pridružite protestu “njihovih” – ne gubite vi njih, već oni vas! I najvažnije – ne čekajte da to neko drugi uradi jer i taj “neko drugi” čeka da to uradi neko drugi. Ja lično praktikujem ono što vam propovedam – svako ko me iole poznaje može to da potvrdi. Ne očekujem nikakve pohvale za sve što činim, niti bi trebalo da vi očekujete da vas neko tapše po ramenu svaki put kada učinite nešto za svoje okruženje – to bi trebalo da nam postane najnormalnija stvar na svetu. Kada ovako budemo razmišljali kao društvo imaćemo i državu kakvu takvo društvo zaslužuje. Ali ova promena ne nastaje tako što ćemo hteti odmah da promenimo celokupno društvo, već tako što ćemo promeniti sebe i od sebe napraviti primer kako bi čitavo to buduće društvo trebalo da izgleda.

 

Deda

Deda

Pripovedač, fejsbučilo i komedijaš. Povremeno uleće u probleme stvarnog sveta.
Deda

Tromentari

comments