• images
  • 4:05 pm
  • images
  • No Comments.

Moj mozak, moj najveći (ne)prijatelj

Prokrastinacija je majka i otac svih glupih ideja ikada. U trenucima u kojima ona zavlada, čoveku padaju na pamet razne ideje od kojih je tek jedna u milion konstruktivna i pokaže se kao dobra. ( Mešanje sarme i ruske salate, ko to nije probao taj živeo nije!) Elem, ja imam tu sreću ili nesreću da se ona meni obično javlja kada sam u društvu sa alkoholom. Ona u meni izaziva deobu na racionalni i iracionalni deo mozga, koji tada vode kvalitetne dijaloge u kojima analiziraju moja prošla, sadašnja i buduća delovanja. U poslednje vreme, ipak, najviše vremena je posvećeno onom poslednjem. Pare. Trebaju mi pare. Želim pare. Hoću da idem na Kubu i da jedem prasetinu sa golog tela tamnoputih Kubanki i da gledam hologramski nastup Rođe Raičevića. Ili da ga iskopam i kloniram. Ali za to trebaju pare koje ni Mlađa Dinkić svojim poštenim radom i zalaganjem nije uspeo da zaradi tokom svih ovih godina. Potreban je plan. I to vrhunski plan! I tako, mozak i ja u kafani, pivo ispred nas. Konobar Mile iza šanka. Nemoj me sad izneveriti mozgu!
Ja: Dakle mozgu, ti mene ne voliš, ne volim ni ja tebe, inače se ne bismo našli u ovoj situaciji. Hajde da lepo, zajedničkim snagama, smislimo nešto što će nas izvući iz ovog jada, čemera, govana. Hajde molim te i obećavam da će tvoj jedini zadatak u budućnosti biti da smišljaš proste rečenice i da me obaveštavaš kad moram da idem u klonju. Čak ovo drugo ne moraš uvek!

Mozak: Hajde dobro kada si navalio. Ali hoću da makar jednom mesečno pročitaš knjigu. Dobro, ne mora mesečno. Jednom u tri meseca. I ne moraš knjigu, ali daj bre više prekini da čitaš „ALO“ dok si u klonji. Jeste dobro za probavu, ali iskreno me povređuješ.

Ja: Dobro, ‘ajde, nema više slika Dačića kako u Žitorađi trpa u sebe  količine prasetine dovoljne za  slavsku trpezu za bar 5 familija. Idemo redom. Da bi se stekle pare, potrebna su pamet, talenat i određene veštine. Da ganjamo sportsku karijeru, pa makar i mesto u OFK Beogradu malo je kasno… Jao, jebem ti, zašto se nisam fokusirao na sport? Kad može Nenad Milijaš, zašto ja ne bi mogao? A garantujem da manje pušim od njega!

Mozak: Hajde ne seri, kada su svi iole dobri fudbaleri iz tvoje osnovne ganjali loptu na času fizičkog, ti si se pravio da si zaboravio patike za salu da bi mogao da sediš i gledaš kako onoj Teodori skakuću sise.

Ja: A jeste sisu imala! Uvek je se setim kao pozitivnog produkta bombardovanja.

Mozak: Jeste, jeste, ne dam reći, sisa par ekselans. Mada nisu se ni ovi tvoji nešto proslavili, eno Marko, vedeta seoskog kluba, prošli vikend sabio 3 litre rizlinga u sebe i pevao „ Nikad nikom nisam reko da bih te ko Edin Džeko, haahahah, kako je jako!!!“… Trener ga na poluvremenu izveo iz igre jer je povratio po pomoćnom sudiji. U suštini ste u istoj kondiciji.
Ja: Dobro, idemo dalje. A da se bacimo na muzičku karijeru. Kad mogu oni „Elitni odredi“, što ne bih mogao ja? Kao da je teško izrimovati par rečenica, obraditi na kompu, obući majicu sa izrezom do pupka, nabaciti belu brojanicu oko vrata, i ići dva puta nedeljno u solarijum. Em bih uzeo pare, em bih se sigurno našla neka očajnica, pardon, obožavateljka koja bi bila fascinirana mojom sposobnošću da bacim rimu u fazonu: „ Idemo do grada, noć je mlada, a i ti si mlada, idemo do grada…”
Mozak: Odmah da ti kažem, ako planiraš da ideš u tom pravcu – ideš bez mene, a ako pokušaš da me vodiš na silu ima da ti priredim takav moždani udar da će faca Ognjena Amidžića naspram tvoje izgledati kao aritmetička sredina.
Ja: Dobro , znači i to otpada – talenta sam bez… Jao, a da dignem neki zajeban kredit, napravim neku verziju Iron Man odela i krenem da se borim protiv zločina i nepravde, ali da me država plaća fazon „ a la javni servis“?
Mozak: O Bože, sa kakvim ja paćenikom živim… Hajde da realno analiziramo ovu tvoju nerealnu ideju. Prvo: Ti ne znaš ni miša da priključiš na kompjuter, a da se to ne završi sa prvostepenim opekotinama po CELOM telu, a kamoli da nešto napraviš. Drugo: I da imaš para kao Bil Gejts, ne isplati se da svake dve nedelje odelo širiš u predelu stomaka i guzice. Budimo realni, čvaraka nećeš da se odrekneš, zar ne?
Ja: Dabome da neću!!! Pa nema lepše salate od čvaraka!!! Dobro, onda možda neka jeftinija, spandex varijanta odela…
Mozak: Pa ti stvarno nećeš više nikada da jebeš. I onako sisu skoro video nisi, a ako se još i u spandex uvučeš, pre će Toma Nikolić da zapeva „Odu radosti“ na prijemu Srbije u EU, nego da makar i ovlaš, laktom pipneš dojku.
Ja: Mmmmmm… Sisa….
Mile: GDE?!?!?
Ja: A idi u kurac Mile, kad je kod tebe u lokal ušlo išta žensko, a da nije toliko matoro da se nije na vratima o sopstvenu sisu saplelo? Gde sam stao? E da… mmmmmm… Sisa… Pitam se kako sad Teodora izgleda.
Mozak: Teodora se udala, eno je treće dete na putu, a muž vozi kamion na relaciji Dizeldorf- Ruski Krstur- Bileća. Uspela u životu. SKONCETRIŠI SE LEBTEJEBO!!!
Ja: Dobro, dobro… Da sumiramo: Talenta nemam. Da iznajmljujem svoje usluge u vidu superheroja n’umem…
Mozak: Da, baš bih rekao da je problem u tome da „n’umeš“…
Ja: Elem, ostaje nam samo da smislimo nešto i plasiramo proizvod na tržište… Ali šta smisliti a da već ne postoji… Društvena mreža na kojoj umesto slika lica idu slike sisa?
Mozak: Razmišljaj još.
Ja: Program pomoću kojeg svako može da zvuči kao Rade Lacković?

Mozak: Mislim da ne postoji baš toliki broj ljudi koji ceni gospodina Lackovića kao ti. Nije da ne bi trebalo. Idemo dalje…

Ja: ZNAM!!! JEDNA REČ!!! Sarma- senvič!!! Dva hleba a između sarma! Od priloga, samo pavlaka, i eventualno neka dimljena kobasica!!! Pa ko bi tome rekao ne!!!

Mozak: Tehnički, to su dve reči. Hajde ipak još razmišljaj.

Ja: Znaš šta mozgu, jebi se. Do sada sam te tolerisao, od sada te prezirem. Sve moraš da mi usereš! Ima da ti vratim istom merom! Ima da pušim tri pakle dnevno, slušam Majli Sajrus i gledam Pink nedeljom! MILE, DVA DUPLA VINJAKA OVAMO!!! I NEKA BUDU VRUĆA!!!!

Mile: Evo, evo, vruć vinjak , taman kako valja, da mu rezance dodam, umesto supe bi ga nedeljom mogao služiti!

Mozak: NEE!! SAMO NE VRUĆ VINJAK!!! AAAAAAA!!! TOPIM SE!!!!!

Kosta

Kosta

Po sopstvenom mišljenju, od kontempliranja napravio umetnost. Tematike koje se nalaze u njegovoj glavi ne bi poželeo ni najgorem neprijatelju. Kažu ljudi da je duhovit.S vremena na vreme stavi nešto na papir. Relativno kasno je otkrio vinjak - tek tada je shvatio šta znači izraz "živeti rokenrol"
Kosta

Latest posts by Kosta (see all)

Tromentari

comments