• images
  • 9:08 pm
  • images
  • No Comments.

Jedan od onih “Nećete verovati šta se desilo!” naslova

Prvi Gostujući autor na Troblogu, gospodin Bojan Đorđević.

Beše to jednog snežnog Božića, na istoku Slavonije, tamo ra(t)nih 90-ih, kad smo kao klinci bili vrlo religiozni, mali od oltara i taj fazon. Za razliku od većine modernih „vernika“ znali smo kojom rukom se krstimo, tropar svetog Nikole, očenaš na staroslovenskom, liturgijski raspored za iduću nedelju i slično. Za taj Božić rešili seoski sveštenici da je red da se organizuje „vertep“ iliti igrokaz rođenja gospodnjeg. Za one sa jeftinijim ulaznicama, zamislite nekoliko klinaca 6. razreda, oboružanih štapovima, sabljama, stiharima (deo odore za sveštenike i đakone, izguglajte, šta me tu pitate svašta), krunama (iz crkvene riznice, onima što se stavljaju mladencima na glavu, pa mladoj uvek smeta punđa, sigurno ste to primetili koji put) i dobrom voljom, koji idu po selu od kuće do kuće i izvode malu predstavu o caru Irodu, tri mudraca sa istoka i slično. Moj dragi ujak Tihomir, svega mesec dana stariji od mene, ponosno je šetao konjičku sablju iz prvog svetskog rata.

(I da se ne zaboravi, keva me je naterala da nosim debele „štrample“ ispod farmerki, da ne ozebem. Joj, kevo, imao sam 172 cm i 80 kila! Dete šesti razred! Ne bi mi bilo zima ni u Feketiću, sezona januar/februar 2014!)

Elem, probrana ekipica finih, bogobojaznih dečaka špartala je par dana po selu, gacala po raskvašenom snegu, jela kolača, pila soka i zaradila i po koji dinar (kupio sam onu Rambo konzolu od tih para, nikad srećnijeg čoveka). Priča zbog koje sam napravio ovaj uvod kreće otprilike sada.

 

Rambo


To je bila konzola štogod!

 

Došli smo u zaselak jedan, već umorni od šipčenja sa štapovima i sabljama od ranog jutra, a i od besomučnog ponavljanja istog teksta. Svako je znao svačiji tekst, da smo bili iole kreativniji mogli smo raditi rokade u svakoj drugoj kući, ali božemoj, stara škola, sve kako nam kažu stariji.

Stigli smo do kuće deda Veljka zvanog „Srce“. Divan čovek, sa onako skoro-pa-Franjo-Josif brčinama, u crkvi je bio svake nedelje, sa svima dobar, uvek pozdravlja, duša od čoveka, dakle. Došli mi kod njega i žene mu, odglumili svoje, dobili vanilica i soka (16. put tog dana, šečer, rodžaci!) i krenuli napolje. U samom trenutku izlaženja neko je spomenuo Hi-Mena (He-Man, je l’, za onog drugog ćemo sačekati još par godina), na šta je moj ujka Tihomir vazdigao svoju prvosvetskoratovnu sablju i povikao:

„Sive lubanje sil…!“

Bljesak. Smrad pregorele instalacije. Pet vrlo zbunjenih dečaka.

 


Naizmenične struje silo!

 

Malo iznad nas, ugledasmo jednu tužnu razvodnu kutiju. Sa rupom od sablje u sebi.

Gledam Tihomira, malo je iskolačio oči, merkam da li da ga odvalim štapom, čitao sam da tako treba, ali ne trza i ne dimi se, valjda je dobro.

Treba li napomenuti da smo zbrisali istog trena?

 

………………………………………….

 

Desetak minuta kasnije, jedan od nas je shvatio da je zaboravio kapu. Vratio se par kuća nazad po nju, a kad je stigao do deda Veljka, njegova žena mu reče:

„Sinko, ne znam da l’ ti je kapa tu, ne vidi se ništa, kako vi otiđoste, nestalo struje!“

Ni kriv ni dužan, ovaj stariji bračni par verovatno nikada nije saznao šta se u stvari dogodilo. A ja mogu samo da zamislim električara koji vrti glavom i cokće u neverici dok menja razvodnu kutiju.

„Šta kažete, deda Veljko, sama se probušila? A dobar vertep bio ove godine, boktemazopekmezom.“

Tromentari

comments