• images
  • 11:28 am
  • images
  • No Comments.

Ispovest br. 35

Svi oni koji su moju adolescenciju proživeli sa mnom (ako ih još uvek ima) mogu da posvedoče da sam pravio najbolje rođendanske žurke što ih je selo videlo (a moji roditelji ne). Elem, dođe meni jedan rođendan, matorci na vikendici, bakutica preko puta u svojoj hacijendi – uslovi savršeni. Ja pozvao petnaest ljudi – došlo ih pedesetak.

Presek stanja oko dva sata sledeći: Jedna ekipa cuga na terasi dok trešti “Sweet Child of Mine”, druga kafeniše u kuhinji, treća ekipa mi u špajzu krastavcima jede pekmez od kajsija (božemesakloniisačuvaj), u dnevnoj sobi neki ljudi čavrljaju, ortak zablokir’o u fotelji, a i ne zapucao – gleda neki VJ Tehno na Trećem kanalu, laseri buše rupe u rožnjačama, a on zaboravio kako se trepće.
Drugi ortak sedi sa nekom ribom u hodniku i pokušava da odsvira “Mornara” nebili malu oborio s nogu, a curica je već dobrano oborena i vidi joj se u očima da želi da kaže: “A kad će da dođe moja kuća”? U kupatilu ortakinja poliva stolnjak belim vinom – kontam da je ona fora da se skine fleka od crnog, ali gde baš sa tim iz 1982. jeboteotacnenormalni?!
Na spratu u jednoj sobi drum circle samo bez bubnjeva i iako tada nisam pušio, poprilično sam siguran da ono nisu bile cigare. Na kvaci od vrata moje sobe muške bokserice – prošlo mi kroz glavu: “Ova soba da se spali izjutra”.

Gledam ja to i kontam: “Ovako se i Bilbo Bagins jebavao sa onim patuljcima”. Uglavnom, lagano se jedan deo ljudi razišao, drugi sam zamolio da se raziđu da ih ne bih razilazio ćaletovom dugom devetkom i osta prazna kuća sa izuzetkom ortaka Zube koji u sedećem položaju nije davao znake života. Iscimam ja njega nekako da se pokrene, ali kada sam video da sa jedne noge skida patiku, a sa druge čarapu skontao sam da ću silom prilika morati da ga nakonačim. Odvučem ti ja njega nekako uz stepenice, posadim ga u gostinjski krevet, legnem ja u svoj i mlidijah zaspat’.

Taman kad sam zašećerio, osetim kako me neko drmusa. Okrenem se i vidim babinu glavu kako mi govori:

- “Gorane, KO JE SRAO U ŠPARGLE?!”

Okrenem se ja na drugu stranu jer očigledno sanjam, pošto se baba za života nije popela na sprat jer jedva stane nanoge. Drmusanje se nastavilo. Okrećem se – stvarno baba jebote! I sad onako bunovan razmišljam:

-”Kako se zaimeboga bakuta uspentrala uz stepenice, kakva li je to velika nužda* naterala i štasukojimoj špargle?!”

- “Gorane, je l’ čuješ šta te pitam?!”

- “NE ZNAM, BABA! ODNECU GA SUTRA NA ANALIZU, PA CU TI RECI!”

* Primetite kako sam se poigrao sa velikom nuždom (Ovo poslednje je mnogo bolje zvučalo u mojoj glavi)

Deda

Deda

Pripovedač, fejsbučilo i komedijaš. Povremeno uleće u probleme stvarnog sveta.
Deda

Tromentari

comments