• images
  • 12:49 pm
  • images
  • No Comments.

Intervju sa najbržim narkomanima koje poznajemo

 

U fino smo društvo upali! Kao što svi znate, družimo se sa ljudima raznih fela i zanimanja, od zvezda rokenrola u usponu, društvenih aktivista pa sve do porno glumaca u pokušaju. Popričali smo sa momcima koji svoju dvotočkašku strast nazivaju „drogom“, a  sebe  „narkomanima“. Nama su tako jebeno kul da nas  blam Ponija i dedinog APNca koje smo lerali kad smo bili klinci… Preko nedelje imaju svoje regularne i društveno prihvatljive poslove, neki u kancelarijama, neki po servisima. U slobodno vreme oblače kožne kombinezone sa štitnicima, kacige, sedaju za svoje opake mašine, i gledaju da uhvate Vraga za rep! Ne, oni nisu Moćni Rendžeri,  dame i gospodo, Ninoslav, Dušan i Mladen, naši drugari koji vole motore:

 

Gospodo, ko ste, kakvi ste i reč dve o sebi?

 

Ninoslav Mitić, najveći trkač medju “šminkerima” – “Rodjen 1980. godine Zaposlen kao inženjer telekomunikacija u Telekom Srbija. Honorarno radim kao komentator moto trka na Eurosportu od 2006. Motore vozim od svoje 14. godine, a prvu trku sam vozio 1999. u Bugarskoj klasa 50cc. Posle 2 godine u klasi 50 prelazim direktno u klasu 600, iako nikada nisam seo na nesto jace od 125cc ni na trkama ni na ulici.

2007. moj otac je otvorio  klub, moto klub “Ares” za koji sada vozim. Do sada sam vozio naš šampionat i šampionat Balkana.

Ninoslav 2
Jel ima neko ‘vaki Kawasaki?

Dušan Milunović, najsvežiji u ovoj narkomaniji – “Ajmo ovako: imam 40 godina, živim u BG. Radim u IT sektoru, velike nabavke, poznatije pod ozloglašenim nazivom – tenderi. Za motore sam se zainteresovao kao i svaki klinac sa 7-8 godina, u kraju gde sam odrastao, a bilo ih je poprilično. Roditelji stavili veto na vožnju motora (naravno), tu su bili drugari da zajedno vozimo njihove. U poslednje vreme nekoliko drugara me zarazilo vožnjom na stazi, potpuno drugačija i potpuno fantastična stvar. Da napomenem, nisam bajker samo volim da vozim motor. Neprestano.”

Dusan 1

Mladen Đorđević, wannabe trkač – 26 godina, po zanimanju inženjer informacionih tehnologija (master, to jest). Motocikle vozim od 7. godine i od samog početka se prljam u kolomast, mada će proći vremena pre nego što motor koji sastavim zapravo i proradi. Danas finansiram svoj hobi tako što se bavim prodajom delova i opreme i servisiranjem motocikala. Pre četiri godine sam se prvi put oprobao u vožnji na stazi. Odmah sam shvatio koliko sam zapravo daleko od dobrog vozača kakvim sam sebe zamišljao i od tada koristim svaku priliku da obrnem koji krug.

Mladen 1
Mladen, suza u oku kad je bez svoje Suze…

 

Jedno klasično pitanje, zašto motor, a ne automobil ili dirižabl?

 

Ninoslav –  Prvo je dosla ljubav na prvi pogled, kao kod devojaka. Zaljubio sam se u pojavu, u izgled. To je onaj osećaj kada vidite prelepi motor koji nije svakidašnja pojava i jednostavno bi ga ubacili u dnevnu sobu da ga samo gledate, pritom nemajući čak ni želju da ga provozate već samo da uživate u linijama koje vidite. Nekako kada sednem na motor i izadjem na stazu svi problemi nestaju, to je jedan od retkih trenutaka kada je mozak fokusiran samo na to i ni na šta drugo. Tako mora biti jer su greške pri toj brzini fatalne.

Volim taj osećaj kada možete da radite samo jednu stvar i da samo na nju mislite. Sa drugim stvarima ne uspevam da okupiram svoj mozak ovako.
Dušan – Da budem iskren, ne postoji jednostavan odgovor. Ajd’ da kažem: zato što je zabavno i zato što može tu i tamo da bude opasno. A to nas vraća opet na prvi deo odgovora.
Mladen – Teško je objasniti. Mogu da objasnim zašto vozim motor koji vozim, ali zašto vozim motor, to nema šanse. Svaka budala ima svoje veselje, pecanje me ne interesuje, za fudbal sam beznadežan slučaj. Ovo je način da se isključiš iz stvarnog sveta i ostaviš probleme iza sebe na trenutak. Onoga momenta kada spustiš vizir, prestaješ da misliš o bilo čemu. Nisu to dokone misli ili trenutci mudrovanja, ne, jednostavno je mozak na leru, rasterećen svih misli, a to opušta bolje nego bilo koja studentkinja. ‘The clutch drops and the nonsense stops’ što bi Cameron Donald rekao (sad svi lepo Google -> Cameron Donald).

 

Šta mislite o sadašnjem zakonu o saobraćaju?

 

Ninoslav – Ovde će sigurno moje kolege Mladen i Dušan imati šta da kažu.

Moj cilj je da sa njima i još nekolicinom ljudi iz moto kluba Ares pokrenem kvalitetan magazin o motociklima i u dogledno vreme školu bezbedne i defanzivne voznje koja je već postala praksa u svetu i koja bi pomogla vozačima da nauče neke nove tehnike ne bi li se osećali bezbednije u saobraćaju.

Dušan – Smanjenje broja nastradalih u saobraćajnim nesrećama govori da daje razultate (iako nije samo Zakon za to zaslužan), ali je jasno da se može poboljšati. Pre svega u delu vezanom za motocikle, na primer da se dozvoli obilaženje kolone na semaforu, kretanje žutom trakom… Percepcija dvotočkaša treba da se promeni – motocikli nisu problem već rešenje većeg dela saobraćajnih problema, pogotovo u urbanim sredinama.
Mladen – Ne mislim o njemu uopšte. Lepa zamisao da se sankcioniše idiotsko ponašanje, ali to u praksi slabo funkcioniše. Pogotovo u zemlji gde crvena novčanica rešava većinu nesporazuma sa zakonom.

 

Koliko Vas tačno nerviraju likovi koji koji koriste svoje dvotočkaše kao nadogradnju za polni organ, ugrožavaju sebe i druge i generalno se ponašaju kao idioti?

 

Ninoslav – Naravno da me nerviraju jer šalju lošu poruku drugima i upravo zbog njih ostali imaju lošu sliku o nama. To je stvar kućnog vaspitanja, onog trenutka kada ih pozovete na stazu, na neki trening, track day ili trku i predložite im da izbace višak energije u kontrolisanim uslovima gde neće druge ugrožavati, neće se pojaviti. Ipak su kompleksi u pitanju, takvi vozači ne podnose da neko bude brži i bolji od njih. Oni ne shvataju to kao uživanje i hobi već kao što ste rekli – nadogradnju.
Dušan – Kao mlađi imao sam stav sličan ovom koji provejava kroz vaše pitanje, ali sa godinama sam shvatio da svako koristi stvari, uključujući i motocikle, onako kako želi. I svako snosi posledice svojih postupaka. Da nema nevinih žrtava u celom tom cirkusu, ne bih imao nikakav stav o tim likovima. Takvih će uvek biti, samo se treba truditi da ih bude što manje, i to pre svega kroz rad sa početnicima.

Mladen – Užasno! Do te mere da ne spominjem da vozim motor osobama koje ne poznajem, jer te odmah poistovete sa njima. Gori su i od spodoba koje piju Jelen Fresh ili voze kroz centar sa laktom kroz prozor nervirajući sve sa novom kompilacijom Grand hitova. Jeza me uhvati kada mi u gradu sa desne strane proleti baja u majici na kratkih rukava, pa taman bih ga lično dotukao dizalicom da mi se kojim slučajem zabode u gepek. 99% njih ne umeju da voze motor, već samo zavrnu gas i nadaju se najboljem. Ali dobro, tako valjda prirodna selekcija i funkcioniše…

staza Euroring
EURORING – ovi momci su ušli u Evropu brzo i sa mudima!

 

Da li postoji neki film, serija, knjiga, koja je bajkersko drustvo predstavila na pravi nacin?

 

Ninoslav – Definitivno na mene je ostavio utisak film “The World’s Fastest Indian”.

U tom filmu je opisan pravi motociklista i koliko je ustvari potrebno odricanja i želje da bi se ispunio jedan san.

Dušan – Bajkersko društvo koje ja poznajem se razlikuje od onoga što ljudi sa strane zamišljaju da je bajkersko društvo: predstava iz popularnih američkih filmova o znojavim, prljavim, pijanim opasnim likovima na motorima. Društvo koje ja poznajem su inteligentni, vaspitani i požrtvovani ljudi koji puno rade da bi tu zaraznu bolest zvanu motociklizam mogli da finansiraju. Njih možda najbolje opisuju filmovi Closer To The Edge, Dust To Glory, The World’s Fastest Indian… Svaki na svoj način i svaki po neku drugu osobinu.
Mladen – Mahom su sve holivudske gluposti za napaljene tinejdžere i one koji se tako osećaju (vidi prethodno pitanje), ali ima kvalitetnih naslova u kojima se pronalazimo. Uglavnom nisu tako komercijalno popularni, ali obavezno pogledati “TT3D: Closer to the edge”, (pogledajte makar trejler!) vrhunski film u odličnoj produkciji, pravi način da se shvati kako ja naš pogled na celu ovu filozofiju.

 

Neka anegdota sa bajkerskog okupljanja?

 

Ninoslav – Nedostaju mi druženja sa trka iz Kraljeva, Novog Sada, Arandjelovca  koje su se održavale devedesetih godina. Tada se nije išlo u hotel na spavanje, svi smo ostajali u boksu, pričali kasno u noć, ostajali noćima da pomognemo kolegi da popravi motor za trku i družili se. Sada je situacija dosta drugacija…

Dušan – Čitava ta okupljanja pored staze ili povodom trkačke staze su kao jedna velika anegdota, zbog opuštene atmosfere i duhovitosti koje se često javljaju u vidu “saveta” koje dele drugari. Moj omiljeni, koji često pominjem je dao naš drug, objasnivši “ispravnu” strategiju za brz prolaz staze: “Lako je biti brz u krivini, daj ti gas na pravcu ako si mangup”! :)

Mladen – Ma kakva “bajkerska” okupljanja, mi smo zaludjenici koji se nedeljom okupe obučeni u kožu i jure se u krug sa drugim likovima obučenim u kožu. Ok, ovo baš i ne zvuči onako kako sam zamišljao… Treba samo slušati priču u boksu, svi smo mi najbrži i umemo tako nešto sve najbolje, samo eto BAŠ danas nas muči neka sitnica. Lovačkih priča više nego u kafani!

staza Navak
NAVAK – otišli bi mi tamo, ali se plašimo da sretnemo Mirka Alvirovića, svašta bi mu rekli!

Kako vas dozivljava okolina koja nije toliko upoznata sa subkulturom kojoj pripadate I da li imaju razumevanja za vaš hobi?

 

Ninoslav – Mislim da okolina dozivljava ovaj hobi/sport onako kako dozivljavaju i nas same. Zbog toga i kazem da je potrebno imati saobraćajnu kulturu i vaspitanje.

Dušan  – Kada čuju čime se bavim u slobodno vreme, najčešća reakcija je: “Pa ti si ovako OK”. Može se reći i da je to na neki način očekivana reakcija, ljudi su slabo upućeni u celu priču. Posle prvobitnog iznenađenja, jednostavno prihvate da je to samo jedan hobi koji vas kao ličnost ne definiše ni na koji poseban način. I pored toga, s vremena na vreme, ne propuste da vas pecnu rečenicom “Kako je bajkeru?” ili slično… Što je skroz OK

Mladen – Ma nije to nikakva subkultura, čak i klub kome Ninoslav pripada je više formalna stvar, jer je potrebno pravno lice radi učešća na nekim trkama i sličnih zavrzlama. Mi smo samo ljudi koji volimo istu stvar, sa vremena na vreme se provozamo, parkiramo pred kafićem i diskutujemo o stvarima koje su drugima totalno nezanimljive, ili se iskupimo na stazi/trkama, malo se jurcamo, pa onda opet mrsimo o samo nama razumljivim stvarima.
Ali opet, objasni sad ti devojci zašto su ti uvek crni nokti ili zašto ništa od Grčke ovog leta jer si ti dao par kila evara za izduvni sistem od titanijuma. Narkomanija, kažem ja…

 

Japanac ili Italijan i zašto Japanac?
Ninoslav – Iskusniji i stariji ljudi kažu da su progledali od kako su 70/80-tih počeli da voze Japanske motore. Tada su Evropljani bili daleko iza i mislim da su više vremena provodili u servisu nego na drumu. Današnja situacija je drugačija i sada Evropljani nisu samo egzotika već i nešto realno. Ali ipak vratiću se opet na početak – Japanac za drum, a Italijan za sobu.

Dušan – Haha, odlično! Nisu svi motori isti, jasno, ali sam uveren da ne postoji loš motor: Ima onih sa više ili manje mana i sa manje ili više skupim održavanjem. Ipak, meni Japanci iz nekog razloga odgovaraju više od evropskih marki. Ninoslav i Mladen mogu to bolje da objasne, iz svih mogućih aspekata. Mada, neki nov Italijan… Hm…
Mladen – Ha, ha! “Cura može biti sa sela, ali motor mora biti iz Japana!”, tako barem kažu. Do pre par godina si trebao biti žešći mazohista da bi posedovao nešto što dolazi iz Italije. Da, izgledaju prelepo, da, imaju “ono nešto”, ali da, kad (i to nije pitanje “ako” već “kad”) crknu koštaće tri potrošačka kredita i dve kutije živaca da bi se vratili u red. A neće se dovesti u red. Danas je situacija bolja, evo na primer, ja bih kupio bilo koji motor, dokle god je to Suzuki.

 

Za koliko procenata vašeg šarma je zaslužan motor?

 

Ninoslav – Sigurno da ima i toga. Kada se nalazite i radite u sredini koja se ne bavi motociklima ipak ste za njih nesto posebno.

Dušan  – Ja više tih problema nemam, što sam šarmirao – šarmirao sam. Haha! Ali, dok je bilo za šarmiranje – ništa bez motora!
Mladen – Kad na fejzbuku postavim sliku bez motora, izgubim u proseku deset prijatelja dnevno! :)

 

Šta vas još nismo pitali, a trebali smo?

 

Ninoslav – Na kraju bi samo dodao da svi mi koji vozimo motore na jedan način trebamo biti zahvalni porodici i ljudima koji nas okružuju. Ponekad možemo biti teški, kako bi rekao jedan moj kolega “Mi motociklisti smo u stvari na jedan način sebični ljudi”. Donekle sam se složio sa ovim, koliko god držimo da smo plemeniti i brižni, ipak pri svakom odlasku u vožnju ostavljamo kod kuće ljude koji brinu i strepe za nas. Majka je pored svih povreda razumela moju ljubav uz opasku “Ne moraš baš da juriš, vozi se zbog sebe”, a otac je sa druge strane  bio tu da me prati po trkama i da poslednji dinar da za gume, delove i opremu. Hvala im za sve!

 

Dušan  – Pošto je poznato da smo mi motoraši sveznalice, svašta ste mogli da nas pitate. Očekivao sam neko pitanje kako da se razreši ova ekonomska kriza a vi samo o motorima. Ali dobro, šta je tu je…
Šalim se, naravno. Ima jedna stvar koju bih savetovao budućim motorašima: Ako planirate da kupite motocikl, ne razglašavajte na sva zvona, samo ga kupite. Tako bliža i dalja rodbina, devojke, prijatelji i prijateljice neće stići da vas ubede kako to nije za vas i kako će već za koji dan morati da vam “kuvaju žito”. A kad ga kupite, lagano i bez žurbe, to nije prosta naprava kao automobil, sa motora se i u stanju mirovanja pada. I uvek ima nešto novo da se nauči i da se vožnja unapredi, poznajem ljude koji voze motore preko 20 godina i nikad za sebe neće reći da znaju da ih voze. Ostaje samo uživanje!
Mladen – Razočarali ste me, očekivao sam da ćete me barem jednom pitati “Koliko može da razvije?”, ali dobro sad.
Šalu na stranu, praviću se da ste me pitali “Šta bi preporučili onima koji su novi u vožnji motocikala?”, pa evo odgovora – Izadjite barem jednom godišnje na stazu!
Slobodna vožnja na stazi (track day, kako se to popularno kaže) nije trka, niti ima veze sa tim. Svaki drugi koji se tu zatekne nema nikakve trkačke ambicije, niti je tu da bi “lovio” sekunde. Tek u okruženju u kojem ne morate da brinete oko klizavog asfalta, pešaka, “punta” koji je izleteo iz sporedne ulice, možete da se posvetite usavršavanju tehnika vožnje i ispitivanju sopstvenih granica. Za samo jedno popodne stećićete iskustva koliko bi na ulici za nekoliko godina, ili nikad.
I budite odgovorni prema sebi, mekan asfalt ne postoji nigde! Nabavite kvalitetnu opremu, i nosite je stalno – nema pozitivnije računice nego kada prilikom pada povredite samo svoj ego.

Evo i par snimaka za kraj:

Tromentari

comments